Čedomir Antić piše za Blic: Kada se živelo najbolje?

Pitanje kada se živelo najbolje opseda većinu društava u istoriji. Neobično je da o dobrim vremenima ljudi po pravilu govore kao o prošlosti. Retki su primeri skromnog, britanskog zaključka iz posleratnih godina, kada se odomaćila sentenca: „Nikada nam nije bio bolje.“ Pitanje razumevanja kvaliteta života, svakako, ne zavisi samo od visine primanja i težine izdataka, već i od mnoštva drugih faktora kakvi su očekivanja, osećanje dostojanstva, slobodno vreme, napetost, neizvesnost… Put do boljeg života se takođe mnogo računa kao i pogled na okolni svet. U tome koliko je kvalitetan život važnu ulogu ima i tehnički napredak, međutim javnost isti ne računa mnogo, budući da ga po pravilu ne može pripisati ni sebi ni državi.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs.

Srpski narod je tokom 20. veka prošao velike i dramatične socijalne, ekonomske i ideološke promene. Dominantno nezadovoljstvo životom navelo je inače uvek, čak i na silu, optimističkog Zorana Đinđića da zavapi kako se „nikada nije živelo dobro“, pa je potom nabrajao ranija razdoblja, sve od početka 20. veka, pokušavajući da nagovesti kako ako već nikada nije bio dobro, onda makar treba verovati u sopstvene snage i boljitak koji bi sami sebi, u savremenom času, doneli.

Narod u Srbiji vekovima se bavio poljoprivredom. Čitava Evropa je u toj epohi promena, od 16. do 19. stoleća, bila agrarna. Za razliku od većine Evropljana, iako pod Osmanskim carstvom, narod u Srbiji se tokom 17. i 18. veka našli u neobičnom položaju. Oblast Šumadije i Pomoravlja zapustela je početkom Novog veka zahvaljujući velikim ratovima i razaranjima. Nekada plodni i naseljeni krajevi obrasli su u šume. Osmansko carstvo je tokom 18. veka propadalo, ova oblast je postala pogranična stanovnoštvo se u masi naseljavalo. Leften Stavrijanos uporedio je ove krajeve sa oblastima za naseljavanje na američkom zapadu. U to vreme u ostatku kontinenta nedostajalo je mesa. Da bi ishranili jednu svinju moralli su da odvoje prinose sa jednog jutra zemlje. U Srbiji krda svinja su napasana (žirana) u dubokim hrastovim šumama. Narod je bio sit, zemlje je bilo “koliko se iskrči“, bilo je i novca od prodaje mesa. To društvo je bilo zadovoljno, ali mu je nedostajala sloboda. Raspadajuće Osmansko carstvo nije omogućilo miran život, a sultanovi odmetnici pokušavali su da uspostave jedan novi izvanredno težak feudani poredak. Jednom slobodni, Srbi to nisu dozvoljavali, promenjene međunarodne okolnnosti omogućile su dugotrajnu borbu za stvaranje nezavisne i slobodne srpske države. U međuvremenu, u Zapadnoj i Srednjoj Evropi došlo je do industrijske i saobraćajne revolucije. Većina stanovnika živela je sve teže i gore, ali su privrede postajale sve bogatije, a razlika između cene industrijskih i poljoprivrednih proizvoda se povećavala.

Industrijske države su se razvijale, neke od njih uz veliki priliv bogatstava iz kolonija. U vreme emancipacije građana većina ovih država je krenula u postepeno pravno, političko i končano socijalno uzdizanje siromašnih. U Srbiji je posle odlaska Osmanlija jako teško bilo održavati državu, pobedničko selo nije bilo spremno na velike poreze, zbog toga je obaralo kneževe i vlade, a kada su početkom osamdesetih godina 19. veka stvorene političke stranke poverenje je pokonilo radikalima koji su mu obećali samoupravu, niske poreze i pravo da biraja vlade suzbijajući preko paramentarizma i narodne suverenosti vlast monarha. Socijalna pripovetka srpskih književnika sa početka 20. veka nema veze sa stvarnošću u selima gde je živelo 90% građana Srbije, već sa gradovima koji su tek počeli da se razvijaju. Naravno da niti jedan narod ne bi demokratskim putem dozvolio svoje siromašenje i prelazak iz sela i imanja, u siromaštvo industrijskih predgrađa. Niko o tome nije pitao Engleze ili Nemce. Realnost je ipak vodila ka tome da Srbija kao zemlja sa najvećim indeksom useljavanja u Evropi tokom osamdeset godina učetvorostruči broj stanovnika. Šume su iskrčene, posedi usitnjeni, sa stočarstva se moralo preći na ratarstvo.

Samo dolaskom američke pšenice u Evropu posle 1918. cena ove tako važne žitarice pala je za nekih 75% ! Odatle nezadovoljstvo i frustracija u srpskim krajevima od Tise do Ibra. Tu je nastala ona teza kako bi Srbija „mogla da hrani pola Evrope“, ali je izostao njen nastavak da nije bila dovoljno jeftina. Bilo je to vreme uoči i nakon Prvog svetskog rata, početak šire indsutrijalizacije srpskih zemalja prošao je u tom teškom vremenu razmerno tiho, kao neminovnost.

Pobeda komunizma u Rusiji, siromaštvo, složenost multietničke države, učinili su da u gradovima odnosi budu radikalizovani, a država postane sve u manjoj meri demokratska. Jugoslovenska država razvijala se srazmerno brzo, ali je trpela sve nedaće međuratnog razdoblja. Od ujedinjenja je više koristi izvukao njen severozapadni deo koji u ratu praktično nije trpeo razaranja i koji je sačuvao kapital. Čak i hrvatski istričari priznaju da su tridesete godine 20. veka najbolja razvojna decenije Zagreba u istoriji, a hrvatska je autonomiju iz 1939. ustavno stekla tek sedamdesetih godina 20. veka, a teritorijalno nije ni danas.

Najveći rast životnog standarda, industrijske proizvodnje i manje povećanje cena, Jugoslavija je imala za vreme mandata Milana Stojadinovića. Bila je to posledica ne samo dobrog vođenja države, već i činjenice da je u to vreme u velikom usponu bila Nemačka koja se pripremala za rat. Države privredno komaptibene sa njom trgovale su u tzv. „kliringu“ i doživele veliki ekonomski uspeh.

Drugi svetski rat je završio ovaj uspon. Nove komunističke vlasti nisu baš imale uspeha u razvoju države tokom prvih deset godina (industrijska proizvodnja na prostoru središnje Srbije bila je tako 1952. u granicama one iz 1942. godine), ali su je kasnije otvaranje i refome dovele do rasta ekonomije bez uporednika. Bila je to evropska pojava i svaka bi kapitalistička vlast u Jugoslaviji verovatno bila uspešnija. Ipak, bilo je to razdoblje kada je gradsko stanovništvo povećano sa udela od 25% na 75% i kada je životni sandard neslućeno porastao.

Taj rast je delom bio uslovjen velikim donacijama i kreditima, delom je bio neodrživ ali mnogi stanovnici Jugoslavije su za 20 godina od neolitskih uslova života došli do životnog standarda bliskog zapadnom. Radili su lakše i sigurne poslove, imali zdravstveno i penziono osiguranje, besplatno školstvo, podigli su u velikom procentu ukupnog stanovništva kuće ili „dobili“ stanove. U svetu u kome porodice nisu imale konja i drvena zaprežna kola, Jugoslovenima se odjednom “rodio fića“, kako je to lucidno primetio novinar Bogdan Tirnanić.

Neke pojave je bilo teško promeniti. Ka željenom zapadnom standardu Srbi su išli gledajući pre svega plate, o promeni poreske politike ili nedaćama suđenim za nekoliko pokolenja da bi se država modernizovala (primer Kine i Japana) ovde nikada niko nije ozbiljno razmišljao. Zanimljivo je da je u naše vreme i doba Broza samo vast populistička ili ranije totalitarna uspevala da umanji razliku u standardu sa Srednjom i Zapadnom Evropom. Ispostvalja se i da je geopolitički položaj takođe neka vrsta sudbine. Recimo, Bugarska tokom proteklih 180 godina gotovo neprekidno ima veći idnustrijski rast od Srbije, pa opet do ulaska u EU i novih prilika koje je dobila kao krajina prema Ruskoj Federaciji, nije imala bolji standard života niti veće bogatstvo od Srbije.

Kada je 1990-ih zbog rata i sankcija Srbija ušla u fazu opadanja, opadala je iz nekih razloga i ekonomija mirne i saradaljive Bugarske. Erik Habsbaum se pitao kako to da se Srbija u prošlosti nije vezala za Austriju (Habsburško carstvo), kao Danska za Britaniju. Davno određeni istorijski odnosi koji su činili nemogućim da Beč gleda na Beograd na način nakoji London posmtra Kopenhagen, nisu značili mnogo ovom velikom istoričaru. Da su stvari postavjene odavno i da ih je moguće ali i izuzetno teško menjati bez velike odlučnosti i žrtve, svedoči i činjenica da je srpski industrijski rast izuzev u vreme svetskih ratova uvek bio isti ili čak viši nego danski.

Kad je reč o realnoj zaradi i kupovnoj moći zaključak koji se nameće je sličan. Odnos zarada u Danskoj, Mađarskoj, Srbiji i Bugarskoj je 1850. godine procenjivan na 100 : 53,6: 37,5 : 35,7; 1875. na 100 : 54,3 : 34,3 : 32,9; 1900. na 100 : 56 : 31 : 29; 1925. na 100 : 50 : 27,8 : 25; 1950. godine na 100 : 38,2 : 22,7 : 23,6; 1975. na 100 : 42,2 : 34,7 : 36,4; 2000. na 100 : 38,2 : 17,1 : 24,2 i 2025. na 100 : 50,1 : 34,0 : 37,2. Dakle veliki ratovi ili sankcije umanjili bi zarade u odnosu na naprednu Dansku, ali su se potom one vraćale u raniji odnos. Slična je bila frustracija komunističkih planera kada su shvatili da i pored velikih investicija i stvaranja paradržave na Kosovu i Metohiji – a izdvajanja su podsticala slovenački i hravatski nacionalizam – posle tri decenije ustvari raste razlika između privrede ravijenih jugslovenskih republika i pomagane pokrajine.

Opsednutost savremenog sveta privrednim rastom podstakla je jednog kritičara da primeti kako u prirodi najbrže rastu maligne ćelije kancera. Čak i u vreme održivog rasta i sve većeg blagostanja postoji i fenomen realtivnog opadanja. Dakle sve raste, raste i ekonomija neke države,ili zarada pojedinca, ali sve manje u odnosu na ostale. Britanija je decenijama opsednuta ovim fenomenom koji je vodi ka stalnom slabljenju u odnosu na ostale Velike sile i slične ekonomije.

Pošto je Srbija dobila skupštinu sa najviše univerzitetskih profesora u evropskoj paramentarnoj praksi, možda bi trebao reći nešto i o statusu univerziteskih profesora. Godine 1900. u Danskoj je zarada redovnog profesora univerziteta bila 245% veća od prosečne plate, taj odnos se smanjivao, da bi se 1975. ustalio na oko 100% većim primanjima. U Srbiji je razlika bila i ostala najveća ali je i tu sa 520% pala na 105% 1975., pa na 50% 2000. da bi danas iznosila 123%. Pritom, u Srbiji profesori zaposleni u državnoj službi praktično ne mogu da izgube posao (osim ako ih kolege ne progone ili su učinili neko teže krivino delo). Rast univerziteta, broja profesora (u navedenim državama redovnih profesora je 1975. bilo na stotine a danas se broje u hiljadama) i istorijski trend pada njihovh primanja, posebno u odnosu na privatnike i posednike kapitala ili nekretnina, vodi ka tome da oni postanu faktor nemira i nezadovoljstva u društvu, kao što u određenim uslovima kao povlašćeni mogu da budu i prepreka promenama.