Žena sa Studentske liste otkrila ko će da se pita u državi

Na izborima 25. oktobra u Srbiji dogodila se istorijska pobeda u Srbiji, ocenjuje list Berliner cajtung. I ovaj poznati list, kao i mnogi drugi pre njega, postavlja pitanje o načinu donošenja odluka u budućnosti.

– U tako kratkom roku retko kada je neki protestni pokret uspeo da preuzme vlast. Pritom studenti sami nisu učestvovali na izborima. Na njihovoj listi našlo se 250 visokoškolskih profesora, ali i nastavnika, lekara, umetnika i sportista – piše poznati list.

– Izbor je bio takav da je pokret želeo da pokaže: o svemu se odlučuje na plenumu – u bazično-demokratskoj skupštini u kojoj svi učesnici ravnopravno raspravljaju i glasaju. Svaki fakultet ima svoj plenum, mogu da učestvuju svi studenti, glasa se javnim podizanjem ruke i važi većinsko odlučivanje – piše Berliner cajtung.

Novinari nemačkog lista razgovarali su sa Anom Mirković, profesorkom psihologije na beogradskom Fakultetu organizacionih studija “Eduka”. Ona je bila na Studentskoj listi, jedno je od najpoznatijih lica izborne kampanje i važi za moguću ministarku u novoj vladi. U razgovoru za berlinski list govori sledeće:

– Država ne može i ne sme da bude vođena anarhično – kaže ona. Struktura aktivističkog pokreta ne može jednostavno da se prenese na državni aparat, jer su državi potrebne “jasne linije odgovornosti, procedure, tempo i operativna efikasnost”.

Ono što bi pokret želeo da prenese u institucije jeste pre svega “novi model političke kulture”, kaže Mirković.

– Horizontalnost pokreta znači u praksi institucionalnu transparentnost, otvorenost za javne debate i stalne konsultacije sa stručnjacima i građanima prilikom donošenja centralnih zakona.

“Plenum će biti najjači korektiv”

Da li je time ukinut koncept profesionalnog političara, pita se autor članka u berlinskom listu i ukazuje da je začkoljica u odnosu između plenuma i parlamenta, jer nakon izbora mandat pravno pripada poslanicima.

Mirković je tu jasna i kaže da bi poslednju reč imali predstavnici izabrani u parlamentu, “jer oni nose pravnu i političku odgovornost za celokupno delovanje i moraju da odgovaraju za njega“. Ali plenumi i građanske skupštine ostali bi, kako naglašava, “naš najjači korektiv, savetodavni glas i moralni kompas, koji bi nas podsećao zbog čega smo izabrani”.

Prava proba doći će kada se poslanici glasanjem ne slože sa odlukom plenuma, ukazuje Berliner cajtung. Mirković na to odgovara:

– Nikada ne bih delovala protiv sopstvenog integriteta. Upravo za to smo se i borili.

Vučić pregovarao sa Briselom, doveo kineske investitore, odbijao sankcije Rusiji – Srbija igrala istovremeno na više svadbi

Da Srbija ima smisao za političke eksperimente pokazuje i pogled u prošlost, navodi nemački list i podseća da socijalistička Jugoslavija, nakon raskida sa Staljinom 1948, nije želela da se svrsta ni uz jedan blok, pa je Josip Broz Tito 1961. u Beogradu pokrenuo prvu konferenciju Pokreta nesvrstanih.

– Želja za sopstvenim putem nadživela je Jugoslaviju – Vučić je pregovarao sa Briselom o pristupanju EU, odbijao sankcije Rusiji i u zemlju doveo kineske investitore. Srbija je igrala istovremeno na više svadbi i izbegavala da se jasno opredeli – piše Berliner cajtung dodajući da je “i Studentska lista do sada signalizirala da ne želi da se prikloni nijednom spoljnopolitičkom pravcu”.

Nemački list podseća i na radničko samoupravljanje.

– Od 1950. Tito je uvodio ideju da preduzećima upravljaju radnici. Izabrani radnički saveti odlučivali su o proizvodnji, prihodima i platama, fabrike su smatrane društvenom svojinom i time su pripadale svima. To se na Zapadu smatralo modelom za mnoge levičarske reforme i alternativom sovjetskom sistemu. U praksi je, međutim, sistem patio od nejasnih nadležnosti, brojnih sednica, direktora i partijskih funkcionera koji su zadržavali veliki uticaj. Osamdesetih godina zemlja je upala u dugove i inflaciju – piše BC.

Poređenje novinara berlinskog lista s radničkim savetima, Mirković ocenjuje kao “zanimljivo”. Za nju je ideja radničkog samoupravljanja bila “plemenita ideja” da se ljudi neposredno uključe u donošenje odluka. Problem je, međutim, bilo to što je postojala jednopartijska vlast koja je sve diktirala, kaže ona.

Kako će građani pratiti odluke nove vlasti?

Današnji studentski pokret ne želi da ponavlja “birokratske eksperimente prošlosti”, već da uspostavi modernu participativnu demokratiju, objašnjava Mirković. Zato tačno određuje odgovornosti – ko pod kojim uslovima donosi odluku, ko upravlja budžetom i preko kojih političkih i pravnih mehanizama kontrole građani treba da nadgledaju upravu: digitalnim alatima, lokalnim skupštinama i slobodnim medijima.

Kao psiholog, Mirković je svesna da tu postoji problem. Horizontalno organizovane grupe bez jasne strukture dugoročno mogu da zapadnu u “paralizu odlučivanja” i da stvore “skrivene, neformalne centre moći” koji “ne snose nikakvu javnu odgovornost”.

– Toga smo potpuno svesni i ne gajimo nikakve iluzije. Hijerarhija je neophodna, ali hijerarhija zasnovana na stručnosti i funkcionalnoj odgovornosti, a ne na slepoj poslušnosti i kultu ličnosti – kaže prof. Ana Mirković.

Model profesionalnog političara je prevaziđen?

– Novi model političkog predstavljanja sada će morati da pokaže da li može da ponudi nešto više od pobede nad Aleksandrom Vučićem – ocenjuje nemački list.

– Ako uspe, otvara se i šire pitanje: da li bi politički predstavnici širom Evrope mogli da se suoče sa jačim zahtevima za neposrednijim učešćem građana u odlučivanju?

– Mladi ljudi već godinama izlaze na ulice, i to ne samo u Srbiji. To su pokazali i protesti u Francuskoj, Italiji i Albaniji. Tek će se videti da li će iz takvih protesta nastajati politički pokreti sposobni da osvajaju vlast, ali i to da li će se srpski model pokazati održivim ili će se slomiti pod teretom sopstvenih ambicija. Ukoliko uspe, model profesionalnog političara kakav danas poznajemo mogao bi da postane stvar prošlosti – zaključuje Berliner cajtung.