Tatjana Macura piše za “Blic”: Dijalog nije ustupak. Dijalog je odgovornost.

U politici, kao i u životu, postoje trenuci kada nam se čini da je razlika između nas i onih preko puta nas toliko velika da više nema prostora za razgovor. Emocije postanu jače od argumenata, nepoverenje jače od dobre volje, a potreba da pobedimo u raspravi jača od potrebe da pronađemo rešenje.

U takvim trenucima najlakše je okrenuti leđa. Ali upravo tada treba sesti za sto. Ne zato što su razlike nestale. Ne zato što smo odjednom promenili mišljenje. Već zato što smo shvatili da nijedan ozbiljan problem ne može zauvek ostati nerešen samo zato što se dve strane ne slažu.

To važi za ratove i velike međunarodne sukobe. Važi za političke krize. Važi za odnose među državama, političkim strankama i institucijama. Ali važi i za one mnogo ličnije – za ljubavne, porodične, poslovne i prijateljske sukobe. Jer koliko god sukob bio težak, na kraju se put do rešenja traži razgovorom.

Ratovi se završavaju za pregovaračkim stolom. Političke krize rešavaju se dijalogom. Ljudi koji su se voleli, pa se posvađali, ponovo razgovaraju kada odluče da im je odnos važniji od ponosa. Čak i kada ne postoji potpuno slaganje, razgovor otvara mogućnost za kompromis. Zato dijalog ne doživljavam kao znak slabosti. Naprotiv. Dijalog je dokaz političke snage, samopouzdanja i odgovornosti. Posebno danas, kada je naše društvo duboko polarizovano.

U Srbiji imamo ljude koji se međusobno ne slažu oko gotovo svega. Imamo različita politička uverenja, različita očekivanja od institucija, različite poglede na ono što se dešava u društvu i različite odgovore na pitanje u kom pravcu Srbija treba da ide. I to samo po sebi nije problem. Problem nastaje onda kada počnemo da verujemo da onaj ko misli drugačije nema pravo da bude saslušan. Kada političkog protivnika počnemo da doživljavamo kao neprijatelja. Kada se razgovor zameni uvredom, argument etiketom, a neslaganje mržnjom.

Postoji jedna misao koja mi se u ovakvim vremenima često vraća – u lošim vremenima loši ljudi postanu još gori, a dobri još bolji. Možda je upravo to najvažniji izbor koji svako od nas ima.

Ne možemo uvek da biramo vreme u kojem živimo, okolnosti u kojima se nalazimo ili ponašanje drugih ljudi. Ali možemo da biramo kako ćemo mi odgovoriti na ono što se oko nas događa. Možemo doprineti podelama ili pokušati da ih smanjimo. Možemo podizati tenzije ili tražiti prostor za razgovor. Možemo koristiti tuđu slabost da bismo ostvarili političku korist ili svoju poziciju iskoristiti da ponudimo rešenje.

Zato verujem da su upravo teška vremena test odgovornosti. Ne samo političke, već i ljudske. Jer lako je biti tolerantan kada se svi oko nas slažu sa nama. Mnogo je teže ostati pristojan, otvoren i spreman na razgovor onda kada smo ljuti, kada smo povređeni i kada duboko verujemo da smo u pravu. A upravo tada dijalog postaje najvažniji.

Demokratija ne podrazumeva da se svi slažemo. Demokratija podrazumeva da možemo da se ne slažemo, a da ipak razgovaramo. I kao što je predsednik Vučić nedavno rekao – demokratija je najbolje što imamo. Ali demokratija nije samo pravo da govorimo. Ona je i odgovornost da čujemo.

Kao žena koja se godinama bavi zaštitom i unapređenjem prava žena, posebno dobro znam koliko je važno da postoji prostor za glas svakog pojedinca. Žene su se kroz istoriju upravo za to borile – da budu saslušane, da učestvuju u donošenju odluka, da imaju pravo da kažu šta misle i da njihovo mišljenje bude važno.

Zato ne možemo istovremeno zahtevati da se glas žena čuje, a onda u društvu graditi kulturu u kojoj se glas onoga ko misli drugačije unapred odbacuje. Dijalog znači upravo suprotno – čujem te, čak i kada se ne slažem sa tobom.

To nije odustajanje od sopstvenih stavova. To nije odricanje od principa. To je prihvatanje činjenice da i drugi imaju pravo da govore, da budu saslušani i da učestvuju u traženju rešenja. I mislim da je važno da se u ovom trenutku zapitamo nešto mnogo jednostavnije i važnije od toga ko je u pojedinačnoj raspravi u pravu.

Šta je naš zajednički cilj? Iznad naših parcijalnih interesa, ličnih ambicija, političkih razlika i svakodnevnih sukoba, trebalo bi da postoji nešto što nas povezuje. A to je želja da Srbija bude bolja zemlja. Zemlja u kojoj će građani moći da žive dobro. U kojoj će ljudi imati priliku da rade, stvaraju, podižu decu i planiraju budućnost. Zemlja u kojoj će žene biti bezbedne i ravnopravne, mladi imati razlog da ostanu, preduzetnici prostor da razvijaju svoje ideje, a porodice podršku da žive dostojanstveno. Zemlja čiji će građani moći da vole svoju zemlju ne samo zbog onoga što je bila, već i zbog onoga što zajedno možemo da napravimo od nje.

Zato mislim da je vreme da se pogledamo u oči i iskreno pitamo: šta možemo i kolike su nam mogućnosti? Ne šta ne može. Ne ko je kriv. Ne ko će politički profitirati. Već šta možemo da uradimo da Srbija bude uspešnija, pravednija, sigurnija i stabilnija.

Ako nam je svima cilj bolja Srbija, onda hajde da svi damo svoj doprinos. Neko kroz institucije. Neko kroz politiku. Neko kroz posao koji radi. Neko kroz svoje znanje, ideje i preduzetništvo. Neko kroz aktivizam. Neko kroz spremnost da sasluša drugog čoveka i onda kada se sa njim ne slaže. Nije potrebno da svi radimo isto. Potrebno je da ne radimo jedni protiv drugih kada možemo da radimo za istu stvar.

U tom smislu, dijalog nije cilj sam po sebi. Dijalog je način da različite snage, ideje i pogledi pronađu ono oko čega mogu da sarađuju. I zato verujem da u ovom trenutku postoji odgovornost svih koji imaju političku, društvenu ili institucionalnu težinu da naprave prostor za razgovor.

Predsednik Republike, kao legitimno izabrani nosilac najviše državne funkcije, jedan je od nezaobilaznih aktera tog razgovora. Važno je što postoji spremnost da se razgovara i što se potreba za dijalogom javno prepoznaje. Ali pravi dijalog nikada ne može biti monolog jedne strane. Za sto se ne seda da bi jedan govorio, a drugi slušao. Za sto se seda da bi se razgovaralo. Zato verujem da je sada važno da taj prostor ostane otvoren i da se u njega uđe sa dovoljno političke zrelosti, odgovornosti i poštovanja prema građanima koje svi predstavljamo.

Ne verujem u politiku u kojoj je jedini cilj pobediti drugu stranu. Verujem u politiku u kojoj je cilj rešiti problem. Jer građane ne zanima ko je bolje argumentovao raspravu ako problem zbog kojeg su se političari raspravljali i dalje postoji. Žene koje čekaju zaštitu od nasilja ne mogu da čekaju da se političke strane dogovore ko je u pravu. Majke i očevi koji pokušavaju da usklade posao i porodicu ne mogu da čekaju da se mi mesecima ubeđujemo oko političkih etiketa. Žene preduzetnice kojima treba bolji ambijent za poslovanje ne zanimaju podele – zanima ih da li će dobiti podršku. Ljudi koji žele da ostanu u Srbiji ne traže od politike da bude savršena. Traže da bude odgovorna.Zato verujem da je saradnja preko političkih i društvenih podela ne samo moguća, već neophodna.

I upravo tu vidim jednu od najvažnijih lekcija Evropske unije. Evropa kakvu danas poznajemo nije nastala zato što su narodi koji su je činili odjednom počeli da misle isto. Nastala je zato što su, posle strahovitih ratova, ljudi imali dovoljno političke mudrosti da shvate da se budućnost ne može graditi na stalnom sukobu. Nekadašnji neprijatelji seli su za isti sto. Razgovarali su. Pregovarali. Pravili kompromise. I od tog razgovora napravili institucije koje su decenijama čuvale mir. To je jedna od suštinskih vrednosti evropske ideje – različitost ne mora da bude pretnja. Ona može biti osnova za saradnju.

I ako želimo društvo koje će biti stabilnije, pravednije i demokratskije, onda moramo ponovo naučiti da razgovaramo. Ne samo sa onima sa kojima se slažemo. Pre svega sa onima sa kojima se ne slažemo.

Ne mislim da će jedan razgovor rešiti sve naše podele. Neće. Ne mislim ni da dijalog znači odustajanje od principa. Naprotiv. Za pravi dijalog potrebni su jasni stavovi i spremnost da ih branimo argumentima.Ali moramo ostaviti otvorena vrata. Jer danas možda sedimo za različitim stranama stola. Sutra ćemo možda biti na istoj. A i kada ne budemo, i dalje ćemo živeti u istoj zemlji.

Zato je i moja poruka jednostavna. Nemojmo jedni druge pokušavati da pobedimo. Hajde da pokušamo da rešimo ono što nas deli. Možemo da budemo različiti. Možemo da budemo glasni. Možemo da budemo ljuti. Možemo da se žestoko ne slažemo. Ali moramo ostati sposobni da razgovaramo. Jer posle svake polarizacije dolazi trenutak kada neko mora da pruži ruku. Posle svakog sukoba dolazi trenutak kada neko mora da sedne za sto. I verujem da je odgovornost politike da taj trenutak ne dočeka prekasno.

Dijalog nije odustajanje od sebe. Dijalog je odluka da zajedničku budućnost ne žrtvujemo zbog današnje podele. A možda je upravo u tome i suština one druge misli – da u lošim vremenima ne moramo postati gori. Naprotiv. Možemo odlučiti da budemo bolji. I zato, kada su podele najdublje, kada su emocije najjače i kada nam se čini da je razgovor nemoguć, upravo tada moramo napraviti prvi korak.

Jer dijalog nije ustupak. Dijalog je odgovornost. A ako nam je svima cilj bolja Srbija, onda hajde da svi damo svoj doprinos. Da se pogledamo u oči, da vidimo šta možemo i kolike su nam mogućnosti, pa da uradimo ono što je do nas.

Jer Srbija je veća od svakog pojedinačnog interesa, svake političke podele i svakog trenutnog sukoba. I zato joj je danas, možda više nego ikada, potreban upravo takav razgovor.