Čedomir Antić: Revolucionarno ili revolucija

Antić ukazuje da je pokret je prošao kroz tri faze: blokade univerziteta, radikalizaciju na ulicama i, na kraju, uspešnu izbornu kampanju

Ocenjuje da je veliki uticaj na pobedu imao je uspešan digitalni marketing i mobilizacija mladih i dijaspore putem interneta i društvenih mreža

Srpski narod i građani Srbije dali su svoj glas. Izbori su završeni u redu i miru. Većina u skupštini promenjena je na izborima. Vlast je, svega 90 minuta posle zatvaranja izbornih mesta, priznala da je opozicija pobedila. Opozicija je od samog početka večeri počela da poziva svoje pristalice da ne dolaze u masi u Beograd i da izbegavaju sukobe. Proslava pobede prošla je mirno. Nije bilo napada na građane niti vandalizma (osim nekoliko sitnih incidenata kakav je bio organizovano uklanjanje naziva Fakulteta srpskih studija u Nišu).

Dogodilo se neočekivano i nesvakidašnje: jedna opozicija lista, deklarativno studentska, privukla je najveći broj glasova koji je jedna opoziciona stranka ili koalicija ikada dobila u srpskoj istoriji. Razume se, tu izostavljam pobedu DOS-a decembra 2000. godine, koja je ipak postignuta sa pozicija vlasti. Izbori u šesnaest opština i praktično sva relevantna istraživanja javnog mnjenja pokazivala su prednost vlasti ili bar izjednačeni rezultat. Blokaderski pokret je u svojoj suštini bio revolucionaran. Tražio je smenu vlasti na ulici, blokadama koje su u svojoj suštini predstavljale izraz nasilja nad svim neistomišjenicima. Pripadnici pokreta u njemu su videli snagu koja će Srbiju vratiti sa ivice provalije, antiistorijskog ambisa kome je alternativa pripadnost “normalnom“ svetu. Uvereni da mogu doneti jasnu i neporecivu pravdu za žrtve nadstrešnice pripadnici ovog pokreta su se okupili oko jasnih ciljeva koji su podrazumevali brzo delovanje: plenume, zborove i razna udruženja koja treba da zamene sporu, korumipranu i u suštini neefikasnu državu. Kao i u slučaju svakog fundamentalizma, fokus na pitanje pravde i političke pobede učinio je da sva druga pitanja postanu manje važna.

Opozicioni pokret imao je tokom protekle dve godine tri faze. Tokom prve faze, koja je trajala osam meseci nakon novosadske nesreće, on je bio utemeljen na blokadama državnih univerziteta u Srbiji, povremenom zaustavljanju saobraćaja na ulicama i velikim okupljanjima kojima je bio pridavan karakter Sudnjeg dana u savremenoj istoriji Srbije. Nakon što su tokom juna i jula prošle 2025. godine blokade na fakultetima, reklo bi se, više uvenule nego što su ugušene, usledila je ulična radikalizacija. Ona je trajala četiri meseca, sve do velikog mitinga u Novom Sadu održanog na prvu godišnjicu pada nadstrešnice. U trećoj fazi trajala je kampanja za izbore, mukotrpno stvaranje Studentske liste, te blokade ulica u ograničenom trajanju. Povremena velika okupljanja omogućavala su novi uspon pokretu. Tako je srpska politika dočekala leto ove godine i konačnu odluku vlasti da raspiše parlamentarne izbore.

Činilo se da izborna kampanja nije davala prednost listi čiji su predstavnici većinom odbijali razgovore sa protivnicima na medijima. Kada bi se i pojavili većinom nisu ostavljali dobar utisak. Uprkos svemu odneli su značajnu izbornu pobedu. Revolucija ipak ne mora biti oružana. Recimo Ruska revolucija (1917 – 1921), bez obzira na sve nije bila samo jedan prevrat koji su boljševici izveli 7. novembra 1917, uoči odranije pripremanih izbora za Ustavotvornu skupštinu koji su održani 25. novembra. Boljševici su pristali da izađu na izbore (iako su bili protiv višestranačkog parlamentarizma, a jedna od njihovih parola bila je „sva vlast sovjetima“). Ishod tih izbora je ipak u većoj meri bio plod prethodnih osam meseci revolucionarnih promena. Protivnici boljševika su kasnije uporno tvrdili da su ovi izbore izgubili. Dobili su, naime „svega“ 24% glasova izašlih. Kritičari su propuštali da primete kako je velika većina birača, njih 75% glasalo za radikalne, revolucionarne i leve partije, među kojima i boljševike. „Demokrate“, u tadašnjem smislu te reči, dobile su manje od 8% glasova. Osim sličnog broja predstvnika Kozaka, tradicionalno naklonjenih caru, u skupštini nije bilo desničara, konzervativaca ili carista. Revolucija je naime onemogućila svaki parlamentarizam. Bez obzira na velike demokratske nade pojedinih, izvanredno malobrajnih, učesnika revolucije, pitanje buduće vlasti ostavljeno je građanskom ratu.

No, kakve ovo ima veze sa dve godine dugotrajnim događanjima u Srbiji? Mislim da ima. Ovo je novo vreme. Džulijan Asanž je svojevremno rekao da je Srbija „zemlja u kojoj se budućnost prvo dogodi“. Već dugo čitamo i slušamo o budućnosti u kojoj će protiv ologarhijskih i populističkih političara (tipa Trampa) ustati „novi proletarijat“, pre svega profesori i studenti sve naseljenijih univerziteta Zapada. Čitali smo i o „nenasilnoj borbi“, koja podrazumeva kršenje raznorodnih prava građana (od prava na kretanje, preko prava na zaštitu od medijskog i mrežnog linčovanja, obrazovanje, održavanje zakonom predviđenih ustanova, harasmenta od strane nepoznatih na ulici, do raznih internet zlostavljanja uvredljivih poruka i narušavanja privatnosti). Sve se to sada dogodilo u Srbiji.

Blokaderski pokret je pobedio na izborima, pod uslovima koje su svi prihvatili. Ti uslovi međutim opet nisu predstavljali ravnotežu moći između vlasti i opozicije. Naime, u Srbiji je revolucija izvršena već tokom blokada univerziteta kada niti jedna ustanova nije bila u stanju da sprovodi Ustav i zakone. Blokadu univerziteta ne poznaje niti jedan zakon naše ili bilo koje druge države. Baš kao ni plenume koji su zavladali opozicionom Srbijom, a sada čujemo da će i bez promene ustava postati javni i uticati na našu politiku. O razlici odnosa prema onima koji su stvarno ili navodono kršili zakon na obe strane i da ne govorimo, pokazalo se da izabrana vlast u Srbiji, bilo da je „demokratska“ ili „populistička“, nema bilo kakvu kontrolu nad velikim delom ustanova u Srbiji počev od sudstva, bezbednosnih, prosvetnih i naučnih. To je posledica sudbine srpske države i punskog mira koji je Srbima nametnut sa demokratskim promenama u koje smo velikom većinom polagali tolike nade. Neporeciva je istina, sa druge strane, da opterećena posledicama ratova, politikom i pritiscima zapadnih sila, Srbija koja ima otete ustanove i premrežena je nevladinim udruženjima – pravom malom paradržavom sa odgovarajućim budžetom i ciljevima koji su sasvim drugačiji od onih koje imaju istia preduzeća u susednim državama – ne može imati vlast koja je demokratska niti izbore koji ne prođu uz uticaj Zapada.

Zapad je na svaki način u Srbiji, ali je ne želi u EU. Nije reč „o mačijem sadizmu“ (mačka se poigrava sa mišem pre nego što ga pojede), već o teškim problemima sa kojima se Zapad suočava. Jedva sposoban (valjda) da integriše Crnu Goru u svoj sastav, njemu je Srbija više odgovarala kao nekakvo političko razbojište u kome arbitrira uverena da će u taj položaj jednom dovesti i Rusku Federaciju. Minuli izbori su značajni i po tom savim novom pristupu srpskim biračima. Odustalo se od iznošenja argumenata i uveravanja. Kome je to zaista potrebno kada je javnost u Srbiji, ionako godinama podeljena na vlast i opoziciju u razmeri 43:40 % i samo je pitanje koliko će vlast birača da obeshrabri a opozicionara na razne načine (od poštenih i legitimnih do onih drugih) pridobije i apsorbuje? Zato je bila neophodna mobilizacija opozicionih birača i aktiviranje onih koji ne izlaze na izbore.

U Srbiji je od 2010. do 2024. broj onih koji koriste internet porastao sa 40,9% na 87,7%! Broj telefona sa pristupom interentu u vlasništvu građana Srbije porastao je sa 2,3 miliona korisnika 2010. na 7,54. miliona 2025. godine ! Već 2020. godine istraživači su procenjivali da se 94% građana Srbije mlađih od 35 godina informiše isključivo preko instagrama. Vlast SNS-a potcenila je novu moć mreža. Tokom prve faze revolucije odnos objava bio je 12:1 na štetu vlasti. Pored toga pokret je imao dve uticajne televizije i jednu-dve privatne,koje vlast koliko god bila autoritarna nije mogla, htela ili smela da zabranjuje. Pre 2012. opozicija, osim jedne ili dve radio stanice, nije imala svoje medije. Sada ćemo videti kako u vreme kada stara vlada nema autoritet a nova nije formirana deluje nova demokratija, ili da budem precizniji, „revolucionarna pravda“.

Jedan beogradski profesor, poznati sociolog i istoričar, zaključio je da je za opozicionu listu glaslo 300.000 ranijih birača SNS-a. Tačnost ovog iskaza više je sporna nego relativna. Nije ispravno porediti glasove skupštinskih i predsedničkih izbora. Naime, SNS je uspeo da bez koalicije sačuva, svoje uobičajene birače. Recimo dok je sada dobio 1,71 miliona glasova, 2023. privukao je 1,78 miliona, 2022. je pobedio sa podrškom 1,63 miliona birača, a najveću pobedu je odneo 2014. godine sa podrškom 1,73 miliona (dakle za svega 1,16% više nego 2026.). Tajna je dakle sadržana u diskvalifikaciji ostatka opozicije i visokoj izlaznosti. Onaj ko je imao da uloži desetine miliona evra za organizaciju, prevoz i ishranu, bar 1,5 milion evra dnevno u kampanji za digitani marketing, znao je kako da mobiliše birače. Naučnicima ostaje da sagledaju sve segmente ove slojevite operacije. Od pridobijanja i animiraja dijaspore, pokušaja da pre završetka izbora proslave neverovatnu pobedu blokaderske liste u Njujorku ili Čikagu tokom trajanja izbora u Srbiji, preko sasvim legitmne odluke da pozovu birače da glasaju odmah po otvaranju biračkih mesta redovima obeshrabre penzionere i stvore utisak predstojeće pobede, do povačenja kladioničarskih kvota u subotu – kada je neko verovatno uložio nekoliko stotina hiljda evra na opciju koja je do tada bila znatno slabija.

Sve je to legitimno, deo jednog „vrlog novog sveta“, u kome Srbija ostaje u staroj poziciji. Očekivano je da „diktatorski režim“ izvrši krađu glasova, da se Srbija pretvori u razbojište. To se nije dogodilo. Pobednici do danas međutim nikoga nisu iznenadili drugačijim ponašanjem niti postideli dobrotom. Sreća je da nema žrtava i da je za novu vlast glasala većina naroda, jer svojevremno nije bilo tako u Jermeniji i Severnoj Makedoniji. Treba međutim pogledati kako su glasali Srbi u Novom Pazaru, slavljenom „ogledalu nove Srbije“. Sudentska lista osvojila je oko 37% glasova, ali su zato sačuvane tri ostale bošnjačke stranke. Jedina velika srpska stranka u gradu i oblasti, SNS, udvostručila je broj glasova, što znači da su za nju tamo glasali svi Srbi. O opredelenju Srba sa Kosova i Metohije ili iz Republike Srpske, koje je studentska lista već uokviria kao političko zlo, i da ne govorimo, pošto je slučaj isti. Čestitam građanima Srbije izbore. Srpskom narodu želim sve najbolje.

BONUS VIDEO