Čedomir Antić piše za “Blic”: Lordan – “završni rez”

Film „Zlatni rez 1942., Dijeca Kozare“ doživeo je mnogobrojne reakcije. Neke su bile očekivane, a mnoge nisu. Najneobičnija pojava vezana za odgovor javnosti na ovaj film je uverenje dela politički opredeljenih građana Srbije da su sve okolnosti i poruke koje on nosi nerazlučive sa sadašnjim trenutkom u savremenoj istoriji naše zemlje.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs.

„Zafranović svojim filmovima ne želi pomirenje, nego ponovno buđenje starih ideoloških podjela i nametanje kolektivne krivnje hrvatskom narodu.“

Andrija Drugi Hebrang, sin vođe hrvatskih komunista i saradnika ustaša, bivši ministar zdravlja i HDZ-ov kandidat za predsednika repubike.

„Zafranović i danas, kroz projekt o Kozari, djeluje kao velikosrpski propagandist koji svesno prešućuje komunističke zločine.“

Narod.hr

„Njegov opus je estetski zastario, duboko prožet jugonostalgijom i srbofilijom, te potpuno slijep za patnje koje je Hrvatska prošla u Domovinskom ratu.“

Hrvatski tijednik

„Zafranović u Beogradu traži novac za filmove koji služe isključivo političkoj diskreditaciji moderne Hrvatske i oživljavanju mitova iz doba SFRJ.“

Direktno.hr

„Ustaški zločini u njegovoj režiji postaju morbidna pornografija nasilja, lišena svakog dubljeg umjetničkog i ljudskog smisla.“

Hrvatsko slovo

„Zafranović je oduvijek bio miljenik beogradske čaršije i političkih komesara, a u Hrvatskoj je snimao filmove koji su blatili vlastiti narod.“

Antun Vrdoljak

“Nitko od nas nije mogao pretpostaviti da će se umjetničko djelo koristiti u propagandne svrhe jedne stranke. I dalje mislim, iako film nisam vidio, da je tema važna i da bi bilo dobro prikazati film na svim ovim prostorima, ako ništa drugo onda zbog tematike koju obrađuje”

Glumac Rene Bitorajc

„Čak i ako mu film ispadne dobar, Lordan Zafranović je napravio svinjariju. I za nju nema nikakvo opravdanje. Najstrašnija hrvatska priča nije trebala ispasti ovako. Čak i ako bude dobar, “Zlatni rez ’42” neće imati nikakvog smisla.“ Neshvatljivo je kako je autor dopustio da se istorijska tragedija epskih razmera pretvori u dnevnopolitičko prepucavanje i estradizaciju užasa, umesto da dobije dostojanstven umetnički tretman koji žrtve Jasenovca, nakon toliko decenija čekanja, jedino i zaslužuju.

Ante Tomić, hrvatski pisac

„Lordan Zafranović je odani sluga režima. I to je bio i prije četrdeset pet godina, kad je snimio ‘Okupaciju u 26 slika’. Pogledaš li pažljivije, koliko god su njegovi filmovi šokantni, navodno provokativni, oni su u osnovi oprezni, konformistički. Svi do jednog idu niz dlaku vlasti.”

Ante Tomić, hrvatski pisac

„Duboko sam razočaran što je redatelj dopustio da se film koristi u političke i propagandne svrhe… ograđujem se, distanciram i izražavam neslaganje sa stavovima, postupcima i medijskim istupima Lordana Zafranovića.”

Ivan Zafranović, rediteljev sin

„Lordane, povuci film sa ćaci festa ako još uvek imaš imalo časti. Ili, ako ne možeš, bar nemoj da se klanjaš pred tiraninovom elitom. To ti poručuju tvoji drugovi iz mladosti.“

Goran Marković režiser

Kada je pre šest godina Predrag Antonijević snimio film „Dara iz Jasenovca“, veliki broj današnjih Zafranovićevih kritičara dosetio se nacionalne pripadnosti i političkog opredeljenja režisera, pa su zakukali kako bi upravo ovaj hrvatski režiser trebao da režira ovaj film. Kada je Zafranović posle mnogo muka dovršio ovo svoje životno delo koje na razne načine priprema već četiri decenije doživeli smo jednodušno odbijanje hrvatske javnosti, od koga malo odstupa samo par slabašnih srpskih glasova koji se samo pogledom na istoriju i umenost razlikuju od hrvatskog nacionalnog pokreta. Čak i malobrojni navodno levičarski komentatori videli su veliku manu u tome što je film finansiran od strane Srbije. O prirodi pritiska sa kojim hrvatski narod u odnosu na Srbe živi još od vremena renesanse, svedoči i izjava Zafranovićevog sina i kolege Ivana. I on govori o zloupotrebi filma – a onda se kao da je u pitanju 1945. godina OGRAĐUJE OD SVOG OCA !? Ivan Zafranović pritom nije jadni tinejdžer koga je preplašia istinska priroda nacionalnog identitat naroda kome pripada. Reč je o pedesetdvogodišnjaku!

Razume se, nikako da objasne šta je sporno u tome da neko snimi film u Srbiji i o trošku nje? Ne bih rekao da ima mnogo fillmova koji su tokom prethodnih godina snimljeni u Srbiji a da nisu dobili makar nekakvu pomoć države. Bilo je tu filmova koji su potencirali srpske zločine u ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. Našao bi se tu i po koji film koji esencijalizuje srpski narod kao izvor zla i zočina. Ima fimova u kojima je umetnička soboda upotrebljena kako bi bili oklevetani, netačno predstavljeni i ruglu izvrgnuti srpski mučenici koji su u ratu sa nadmoćnim neprijateljem i njegovim saveznicima poginuli ili umrli u zatvorima. Pronašao bi se tu makar jedan film kojim je režiser ili scenarista podigao spomenik svom teškom, urođenom i neizlečivom psihijatrijskom stanju. Ništa od toga nismo videli u Hrvatskoj, Federaciji Bosne i Hercegovine ili u albanskoj paradžavi na Kosovu i Metohiji. Sa pojavom blokaderskog pokreta nerazumvanje ovih činjenica i otpadništvo, ne od nacije – već od ljudskosti, dobili su među Srbima snažnu i definisanu političku opciju. Postavlja se pitanje, na koji način je ovaj fim zloupotrebljen u političke ili stranačke svrhe, što kao papagaji ponavljaju uplašeni hrvatski glumci, svesni da ih već zbog toga što su igrali uloge ustaša kao negativaca mrzi više od 90% hrvatskog naroda.

Bio sam na premijeri Zafranovićevog filma. Koliko je režiser Goran Marković deo Vučićeve elite toliko sam i ja. Bio sam njegov protivnik i javni kritičar sve do pojave totalitarnog blokaderskog pokreta na univerzitetu gde sam zaposlen. Stekao sam zvanje redovnog profesora godinama pre 1. novembra 2024. godine. Zaradio sam i celokupno svoje imanja pre toga. Prvi sam među srpskim istoričarama u jednu istoriju srpskog naroda uneo zločin u Srebrenici iz 1995. godine. Intervjuisao sam Zafranovića za jednu televiziju… Pritom sam 2020. godine stao na stranu Predraga Antonijevića i kritikovao neke segmente ranijeg Zafranovićevog rada. Kakav je Zafranović čovek pokazao je kada me je zvao na sve ranije projekcije svog filma, kada je pristao da gostuje u emisiji čoveka koji ga je kritikovao i na televiziji u vlasništvu osobe koja je sa njim raskinula saradnju na ovom filmu. Da li je bilo ko od promotera blokaderskog pokreta, počevši sa Goranom Markovićem, ikada u životu pokazao toliku toleranciju i demokratičnost? Pažljivo sam posmatrao prve redove sale u kojoj je održana premijera Zafranovićevog filma. Od prvih deset ličnosti sadašnje vlasti nisam video niti jednu. Osmi dvojice-trojice ministara i poslanika nisam primetio mnogo ljudi iz sveta politike. Sreo sam mnogo univerzitetskih profesora, verskih velikodostojnika i novinara. Osim što su mnogobrojni blokaderi među glumcima i režiserima odučili da se otcepe od države i stvore vlastite kulturne ustanove, ja nisam uočio politizaciju kulture ili filma. Da budem precizniji, nisam prepoznao ništa drugo i drugačije od onoga čemu sam svedok od promena 2000. godine.

U pozivu koji je Zafranoviću poslao Goran Marković stoje dve neobične kvalifikacije „ćaci fest“ i „klanjanje tiraninovoj eliti“. Dakle, ključna zamerka režisera-režiseru, u času u kome treba da bude promovisan jedan četiri decenije pripremani i osamdeset godina očekivani film, vezana je za događaje stare dve godine. To su te nedopustive zloupotrebe i političke poruke. Ima u tom „traženju kavge“ na srpskoj političkoj sceni i toj zloupotrebi svake moguće vrednosti kako bi bio postignut jednokratni politički cilj, nečega odvratnog i sadističkog. Dakle, film ne bi bio problem da nije odavno predviđen da otvori Fest, koji su ljudi kakav je Goran Marković u međuvremenu odlučili da bojkotuju. Kada su to odlučili, a navelo ih je efikasno blokiranje državnih univerziteta koje je potrajalo bezmalo osam meseci, spremni su da plate svaku cenu i sarađuju sa svakim kako bi rušeći sve ustanove i vrednosti došli do cilja. Smesta je Zafranović postao prvi „ćaci-Hrvat“ a svi koji bi došli da vide njegov film „tiraninova elita“. Sve to pomalo podseća na odnos nasilnog muža pijanice i njegove porodice. Alkoholisani i sadistički muž-otac propije sve što je zaradio, dođe kući, pa pošto je nasilan, suočen sa izgladnelom i pocepanom decom i uvelom i odranije izubijanom ženom, oseti nekakav gnev koji u suštini potiče od činjenice da je sam loš i neuspešan čovek, te ženi zameri način na koji ga je pogledala, deci što su slinava, pa ih krvnički pretuče. Gorana Markovića nismo videli kao kritičara Titove totalitarne vlasti. Bio je negde među opozicionarima devdesetih godina. Bio sam kolumnista Politike kada je napisao čuveni tekst o tome kako bi decu trebalo spremati, kao što su nekada uvežbavali njega, za odlazak u svemir. Voleo bih da bilo koja balkanska država snimi film kakav je njegova „Turneja“ o sebi i svom učešću u ratu, a da protagonisti – počev od onog koji je odobrio finansiranje, do onog ko im je donosio vodu i sendviče na set – ostanu živi i na slobodi. Sada nas kažnjava što državu nismo pretvorili u taj film nedostojan i onoga što je radio dve ili tri decenije ranije.

Na sve to došao je i Markovićev intervju Hrvatskoj televiziji. Bez hrvatske medijske, agenturne i novčane podrške blokaderski pokret na našim državnim univerzitetima bi bio nemoguć. No, ako u ovu činjenicu neko ne veruje, neka pročita najvažnije tekstove i transkripte hrvatskih emisija posvećenih Srbiji. Reč je o hiljadama televizijskih priloga i novinskih članaka, koji Srbe prikazuju kao podljude a Srbiju kao raspalu državu. Poziva na građanski rat u Srbiji i konačno rasparčavanje naše zemlje bilo je u hrvatskoj javnosti na desetine. U svemu tome Marković predstojeće izbore vidi kao kraj građanskog rata i „revolucije“ kojoj će uslediti „revolucionarni teror“. Sve to sa stranim medijima, koji su i stvorili javnost gde je Marković jedan od korifeja, kakva je NovaS. Na portalu Nove S je u kritici filma (autra Dejana Šapića, objavljenoj 6. oktobra 2026.) napisana i sledeća rečenica: „U filmu („Zlatni rez 1942...“) je vrlo tendenciozno prikazana mržnja ustaša prema Srbima kroz neprekidno ponavljanje kako Srbe i Jevreje treba pobiti sve do jednoga.“

Čekam blokaderske recenzije filmova Čuvar iz Aušvica i Šindlerova lista.