Čedomir Antić piše za “Blic”: Izborni rezultati

Nedavni izbori u Bosni i Hercegovini izazvali su istinsku senzaciju u srpskoj ali i u stranoj javnosti. Ne zna se šta je više iznenadilo posmatrače: trijumf Dodikovog SNSD-a, neuspeh dosadašnjih vladajućih stranaka u Federaciji BiH, povratak HDZ-a na vlast – možda i na svim nivoima, potpuni neuspeh stranog mešanja, niska izlaznost… Čini mi se da je posmatračima promakla možda najvažnija vest koju su doneli.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs.

Veliki trijumf srpskih, rodoljubivih stranaka – pre svega SNSD-a i njegove saveznice Ujedinjene Srpske na čelu sad r Nenadom Stevandićem – ne bi trebalo da bude iznenađenje. Pre godinu dana SNSD je pokazao da je sposoban da u trenutku kada dometi spoljne nacionalne politike još uvek nisu bili ni izvesni ni jasni može da odnese pobedu na od Nemačke i saveznika iznuđenim izborima, sa novimkandidatom za predsednika republike, nakon što je Milorad Dodik formano izbačen iz politike, što se pak dogodilo nakon što je ovaj talentovani i sposobni političar na iznenanđenje svih priznao suštunski muslimanski sud i njegove odluke na osnovu neustavnog zakona.

Vreme i istorija dace svoj sud. Kriza države Bosne i Hercegovine neće biti završena dok njen završetak, kao i kraj svake neželjene države, ne priznaju Velike sile koje je odžavaju – pre svih SR Nemačka i Britanija. Moguće je da se ovima, posle izbora 2028., pridruže i Sjedinjene Države. Ipak, Dodikova administracija je pokazala da je na takve pritiske bila otporna i kada je na vlasti bila Demokratska partija, i sa njom pored Džoa Bajden i bezmalo celokupan establišmet koji je svet uveo u novi svetski rat (koji danas gori u Ukrajini, Gazi, Sudanu…), a koji je svoje zvezdane trenuke imao kada je NATO 1995. i 1999. otvoreno ratovao sa srpskim narodom, po prvi put nastupajući kao nešto više od podrške stotinama proksi ratova i ultimativne pretnje Hadnog rata. Rat u Ukrajini bio je idealna prilika za slamanje Republike Srpske, pa ipak pokazalo se da je potpcenjeni Miloš Obrenović iz Laktaša ne samo nadigrao sa svihstrana pdoržane i već na svaki način dekadentne bošnjačke vođe, već i nenakonjene regionalne takmace te diplomatije evropskih sila i celokupnu američku „duboku državu“. Pred našim očima, verujem na potpuno iznenađenje mnogih saveznika i zaštitnika naše braće u Republici Srpskoj, trajao je jedan diplomatski rat u kome kao da se ponovila 1995. godina. Optužen i konačno osuđen, predsednik Republike Srpske se, baš kao i njegov prethodnik trideset godina ranije, našao pred potpunom marginalizacijom i izgonom iz politike. Kao i dr Karadžić i on je morao da se osloni na sud koji niti je priznavao niti je biloko razuman verovao u njegovu nepristrasnost, i on je dobio nekakve garancije Vašingtona, zaumne, nejasne i većini američke elite suštinski neprihvatljive, i on se sklonio u stranku… I u svojoj nameri je uspeo. Njegovog prethodnika su učinili političkom prošlošću i beguncem, nateravši ga silom 80.000 NATO vojnika u BiH da napusti stranku. Njemu je pak uspelo: ukinute su mu sankcije, Srpskoj je omogućen nov politički ali i privredni zamah, a on je stranku poveo u dve uzastopne izborne pobede. Sada je, zajedno sa saveznicima, došao do bezmalo dvotrećinske većine u Narodnoj skupštini Republike Srpske, muslimansko-hrvatska komponenta vlasti je slabija nego nakon ranijih izbornih ciklusa, postoji mogućnost da one izgube onaj, istina nedovoljan, ali svakako za vlast u Srpskoj uznemirujući potencijal u zajedničkim ustanovama BiH. Među srpskim biračima došlo je do istorijske promene, SDS – čitavu deceniju sinonim za nacionalni pokret srpskog naroda u BiH više nije druga, već je treća partija po snazi u skupštini. Potisnuo ga je Pokret sigurna Srpska banjalučkog gradonačelnika Draška Stanivukovića. Opozicija je dodatno uzdrmana gubitkom tradicionanih uporišta – što će možda imati odraz na lokalnim izborima 2028. godine. Pozicije SNSD-a u zajedničim ustanovama najbolje su u čitavoj deceniji, po prvi put od 2018. istinska predstavnica hrvatskog naroda deo je predsedništva BiH.

Čini se da je, kad je reč o svetskoj politici, jedina opasnost pred Dodikom mogući poraz republikanaca u SAD 2028. godine. Pošto je njihov raniji poraz ipak sigurnim hodom prevazišao, rekao bih da su nova sigurnost i oholost koju ona u politici nosi trenutno jedina opasnost za sadašnju vlast u Banjaluci, ali što je mnogo više važno, i za Republiku Srpsku.

Muslimanske stranke pokazale su da bi samo uspeh Velikih sila u kršenju prava Srba i Hrvata mogao da im donese nekakvo novo jedinstvo i drugačiji kvalitet. „Građanske“ i „proevropske“ stranke poražene su na svim nivoima. Baš kao i pre šesnaest godina njihov izborni uspeh – treba podvući, to je bio uspeh u muslimanskom biračkom telu a ne pobeda na izborima – nije doneo novi kvalitet, posebno zbog čvrstog uporišta SDA u celokupnom bošnjačkom narodu, a posebno izvan tri-četiri velika grada. Pokušaj da svojim glasovima izaberu „predstavnika Hrvata“ iz jedne čisto bošnjačke stranke, ovog puta završio se neuspehom. Posledica je činjenica da je, kao i u retkim ranijim prilikama, srpska članica predsedništva izabrana sa više glasova nego muslimanski član. Bez obzira što prema Srbima i Hrvatima imaju bezmalo jednaku politiku negiranja prava i asimilacije, podela između SDA i „građanskih“ stranaka i strančica živa je u šest većinski muslimanskih kantona. Činjenica da su SDP i ostali dobili sve zajedno mnogo manje glasova od stranke Bakira Izetbegovića, te istovremena pobeda Denisa Bećirovića iz SDP-a i njegov ponovni izbor u predsedništvo, postavili su pitanje političke budućnosti sina Alije Izetbegovića, bez obzira na činjenicu da je SDA izvesno i dalje simbol nacionanog muslimanskog pokreta u BiH. Kao i u prošlim prilikama, istinski izazov biće formiranje vlasti u kantonima i Federaciji BiH, a to će se, kao i tada odraziti na čitavu državu. Neraspoloženje Nemačke i dela EU prema srpskom narodu po pravilu se pokazivalo na odlučnosti da pomognu secesiju 1,6 miliona Albanaca iz Srbije u kojoj su oni uvek imali prava o kojima su Srbi u Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori mogli samo da sanjaju, dok su sa druge strane nastojali da Srbe ovim državama liše svih prava i pretvore prvo u etničku zajednicu vezanu samo za folklor i to onakav kakav im propišu bošnjački nacionalisti – bili oni bivši komunisti ili islamisti – a potom i na nereligiozni građanski protivteg novoj islamskoj državi u Evropi u kojoj je, za razliku od Albanije, vera jedini temelj nacionalnom identitetu.

Pobeda HDZ-a u uslovima niske izlaznosti, nedovoljno jasnih poruka iz Zagreba i ujedinjenja ostalih relevantnih hrvatskih stanaka koje su podržale protivkandidata Darijani Filipović, predstavlja takođe izvesno iznenađenje. Ipak, uverenje dela zagrebačke javnosti – posebno hrvatskih istoričara kakav je Hrvoje Klasić – da je reč o povratku u prošlost i neuspehu reformskih ili demokratskih stranaka nema veze sa stvarnim stanjem. Naime, pokazalo se, a primer balkanskih država to pokazuje – posebno je tu zanimjiva Crna Gora – da je stvaranje novih nacionalnih država na Balkanu moguće samo ukoliko prethodno bude osnovana većinska nova nacija, a i tada je njihov opstanak vezan za obespravljivanje i, ako je moguće, progon nacije iz koje je nova potekla a moguće i svih ostalih nacija koje ne podržavaju nacionalni koncept koji je nametnut. Hrvatski i evropski posmatrači ovaj fenomen nisu primetili zato što su obespravljivanje srpskog naroda videli kao modernizacijski domet i evropsku vrednost.

Poraz EU u BiH, koji je pre svega vezan za potpunu diskvalifikaciju SR Nemačke, nije tema javnosti samo zato što strani mediji po tom pitanju nisu ni dovoljno nezavisni ni slobodni, ali i stoga što pobednicima izbora u BiH nije stalo da privredno opadajuću ali i dalje kontinentalno i svetski moćnu Nemačku dodatno izazivaju i razgnevlljuju. Izvesno je da je sve što su sa nelegalnim visokim predstavnikom Kristijanom Šmitom pokušali propalo. Tome možemo pridodati i složeni sistem glasanja koji je navodno trebalo da spreči izborne manipulacije lokalnih aktera ali i da u perspektivi omogući dodatni spoljni uticaj. Ostala je samo bezumna šovinistička ljutnja zvaničnog Sarajeva, odlučnog da zloupotrebljavajući potpuno bošnjakizovano sudstvo zbog verbalnog delikta sudi i kazni desetine hiljada Srba koji su se oglasili na društvenim mrežama priznajući da su tužni zato što je jedan čovek, pa makar on bio i osuđenik, umro.

Izbore je pratila i niska izlaznost birača. Kod Srba je ona sasvim lako objašnjiva: SR Nemačka i Britanija svojom nepravednom i nečasnom politikom nesvesno primoravaju naše biračko telo da održavajući stabilnost većinom glasa za vlast bežeći od promena kao od prilika da u nemirnim i smutnim vremenima izgube deo suvereniteta i nacionalnih prava. U uslovima nemira u susednoj Srbiji, glasovi protesta su delom umukli. Teško je, međutim objasniti malu izlaznost Bošnjaka i Hrvata. U medijima, pa čak ni muslimanskim i hrvatskim, nisam našao ocenu da su tamošnji birači suštinski razočarani u neučinkovitost njihovih stranaka – u svemu pa i u nacionalnoj politici. Niska izlaznost bila je nešto izraženija u FBiH nego u Srpskoj, ali u suštini reč je o približnim brojkama.

Ovakvi izbori često predstavljaju relevantniju statistiku nego popis stanovništva. Bošnjačko-muslimansko biračko telo je tako prema ovoj statistici niže od polovine ukupnog broja birača u BiH, srpsko je u političkom smislu više od procenta popisanog stanovništva koje je 2013. priznalo svoj srpski identitet. Razume se zbog glasanja bošnjačkog Narodnog fronta za političara koji se kandiduje kao hrvatski član Predsedništva BiH ono je na ovim izborima za 6-7% niže od stvarnog procenta najvećeg naroda BiH u ukupnom stanovništvu. Ipak, to ne menja činjenicu da stvarnost do danas nije usela da se prilagodi rezultatima Popisa u BiH iz 2013. godine, te ciljevima bošnjačkog nacionalizma i zapadnog intervencionizma na Balkanu.

Rezultati izbora ohrabrenje su demokratama i rodoljubima širom Balkana. Oni ukazuju da je možda došlo vreme da na jednoj međunarodnoj konferenciji bude uspostavljena nova i pravednija karta jednog stabilnijeg Balkana.

Čedomir Antić

(Foto: Zoran Ilić / Ringier)