Čedomir Antić piše za “Blic”: Novi ljudi

Često se setim kineske kletve koja u slobodnom prevodu glasi: „Da Bog da živeo u zanimljiva vremena.“ Srpska sudbina već dugo se đrazvija u skladu sa ovom, valjda samo istoričarima dragom željom. Pitam se da li je naš narod birao takvu sudbinu? Da li ju je priželjkivao i pre nego što mu je bila nametana?

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs.

Iako uvek pomodni: od ideoloških doktrina do odeće, Srbi su – bar kada je o poslednje četiri decenije reč – prilično oprezni. Možda je stvar do proseka starosti. Kada su bili najbrojniji narod Evrope, Francuzi su imali polovinu stanovništva mlađu od dvadeset i dve godine. Takvo društvo, mlado, dinamično, vibrantno i brzopleto moglo je da iznese Francusku revoluciju i podnese Napoleonske ratove. Srbi su 1990. u proseku bili stari više od 40 godina. Posledica je bila neporeciva činjenica da su velikom većinom uvek birali mir i stabilnost. Godine 1990. je upravo to bila parola SPS-a. Nisu se kozmetički reformisani komunisti, već SPO i druge opozicione stranke, takmičili u nacionalizmu sa hrvatskim, muslimanskim i albanskim nacionalističkim vođstvima. U svojim uspomenama Vuk Drašković navodi kako su ga SDS-ovci u rodnoj Hercegovini smatrali preprekom za politički sporazum sa Muslimanima i Hrvatima. Deceniju kasnije – 2000. godine – pomirenje sa EU i SAD, okupljanje većine oko nekakve održive politike – bila je to politika vremena koja se, bez obzira na sve mane i greške, pokazala kao više jedina održiva nego kao isključivo ispravna, pa su joj 2004. i 2008. prišle i SPS i reformisani SRS. SNS je takođe na vlast došao kao nekakav garant kontinuiteta, kao onaj ko će navodno ispraviti greške („iskoreniti korupciju” !) i kao stranka „koja okuplja“. Nisu joj „žuti” preletači sami prišli, već ih je – kao uostalom i „crvene“, dvanaest godina ranije – neko morao najpre pozvati.

Jedini put kada je Srbija bila na korak od dolaska jedne od krajnjih opcija na vlast – i to demokratskim putem – dogodio se 1997. godine. Tada je u drugom krugu predsedničkih izbora predsednik SRS Vojislav Šešelj pobedio režimskog kandidata Zorana Lilića. Posle propasti Republike Srpske Krajine i prilično gorkog završetka rata u Bosni i Hercegovini, režim je nevešto ali brutalno falsifikovao lokalne izbore. Demokratska opozicija je nakon toga uspela da pobedi u najvećim i najbogatijim gradovima i opštinama Srbije. Posle četiri meseca narodnih i studentskih demonstracija izbori su priznati, ali umesto da ujedinjena pođe na izbore, opozicija se podelila. U drugi krug predsedničkih izbora ušli su režimski kandidat i radikalski vođa, koga u Srbiji mnogi nisu smatrali istinskim opozicionarom. Za Šešelja su na posletku iz inata glasali mnogi birači privrženi reformama, EU, čak i poneki uvereni u srpsku istorijsku krivicu i kulturalnu defektnost. Bio je to dečiji, bezmalo tantrumski, inat. Tada nije uspeo, zato što sa Miloševićem po tom pitanju nije bilo šale, mogla se u slučaju Šešelja, lišenog čak i nade u bilo kakvu zaštitu pa i solidarnost licemernog Zapada, i izgubiti glava. Taj fenomen ljutitih opozicionara – koji u gnevu i inatu mogu da pomrače toliko da rade na korist sopstvene štete – videli smo, u sasvim drugim okolnostima petnaest godina kasnije kada su 2012. „beli listići” pomogli Tomislavu Nikoliću da pobedi tadašnjeg predsednika republike Borisa Tadića. Profesor Slobodan Antonić je uverljivo dokazao da „beli listići“ nisu bili presudni u Nikolićevoj pobedi, ali bili su izvanredno glasni i na neki način su osvetili budućnost naših proevrounijskih stranaka.

Danas smo svedoci sličnog inata. On je vrlo opravdan, ali kakav god bio on ne bi trebao biti najvažniji motiv. Inat u svojoj suštini pomračuje razum. Kod nas govore o želji da „komšiji crkne krava“, dok sam se bavio politikom čuo sam da ima i onih koji žele dao odmah posle komšijine crkne i njihova samo da bi imali valjano opravdanje da nesrećniku ne pomognu. Naš ugledni ekonomista profesor Miodrag Zec nedavno je rekao kako uzroke studentskom-blokaderskom pokretu i njegovoj popularnosti ne treba tražiti u politici, ekonomiji, kvalitetu života… Već isključivo u „odbrani dostojanstva“. Učenim i proevropskim građanima smetaju sadržaji propagandnih televizija i režimska retorika ! Pošto je to nedovoljno obrušili su se na korupciju, kao i svi (!) njihovi prethodnici. Čitav jedan sloj stanovništva prepoznao je u vlastima svoje države „apsolutno zlo“, a u njihovim biračima omražene, neinteligentne, nekulturne, prljave kreature koje su prvo poredii sa „osobama sa posebnim potrebama“, pa kada su shvatili da i u svojoj okolini imaju takve osobe za koje se ne može vezati nikakvo zlo niti bilo šta drugo osim sažaljenja i solidarnosti, onda su otišli još dalje pa počeli da ih porede sa životinjama i stokom („čacad“).

Istina je da smo već imali takvu vrstu opsesivne, degradirajuće, bezumne i patološke mržnje i ranije. Setimo se Slobodana Miloševića 2000. godine. Niko nije smatrao za odvratno što hiljade uzvikuju „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane!“. Milošević je pritom imao slučajeve takve nesreće u porodici pa je time takvo skandiranje dobijalo jednu posebnu, zversku dimenziju. Danas, kada posle smrti studentkinje na Filozofskom fakultetu u Beogradu profesor Vladimir Vuletić kaže da bi se da je na mestu dekana fakulteta posle ovakvog događaja ubio, zaseda komisija na čelu sa prodekanom, pa profesoru Vuletiću izreknu kaznu koja može da završi i njegovim otpuštanjem sa posla. Treba li da zaboravimo na bezumnu mržnju prema Vojislavu Koštunici koju je širio RTV B92? Šta se dogodilo posle njegovog odlaska – skinuli su ga sa programske šeme i zabravili. Nije ni Tadić bio pošteđen.

Uopšte, kao što značajan deo našeg naroda, kao verovatno i svakog drugog, nije mnogo obrazovan i ne razume veliki deo sveta koji se nama naočiged munjevito menja i postaje sve složeniji, tako i jedan znatno manji njegov deo,možda bolje razume sve te procese, ima sve zube,miriše veći deo dana na skupe parfeme i stekao je prestižne ili kupio skupe diplome i svedočanstva, ali nije naučio činjenicu da je društvo uspešno u meri svoje integracije, a prosperitetno onoliko koliko smo spremni da sami u njega uložimo. Verovati da je Vaš narod „nepopravljivo defektan“ a boriti se za nekakvu pravdu u državi koju sa njim delite, u potptunosti je oprečno. Ideal prosvetiteljstva je ispunjen. Naše vreme predstavlja vrhunac narodnog obrazovanja – obrazovani bi svakako mogli biti bolje i više prosvećeni, ali zamisao da 50% ili možda 100% stanovništva treba i može da ima visoko obrazovanje, protivna je ljudskoj prirodi i slobodi. U boljem slučaju može završiti kupovinom diploma ili suštinskim pretvaranjem fakulteta u neko novo srednje obrazovanje i tako povećanjem broja onih koji se svom rodu podsmevaju umesto da ga prosvećuju. U gorem ishodu možemo očekivati progon onih koji pripadaju nižoj imovinskoj klasi, imaju manjak zuba ili niži IQ.

Znam koliko prosečnog srpskog opozicionara nervira sveprisutnost Aleksandra Vučića u medijima. I mene je upravo razdraživala. Poput kineskog mučenja, posle četrnaest godina boli propaganda sa provladinih medija gde glavni urednik tri puta u četrdeset minuta rezimira i u nekoliko prostih rečenica predstavlja ono što prosečan gledalac „treba“ da zapamti. Ali, zar nismo slično doživljavali od B92 i N1? Samo je jezik bio lepši, osvetljenje uspešnije, propagnada prilagođena zapadnom hommo idiotusu, a kampanja protiv dela, pa možda i većine srpskog naroda vremenom je postajala takva da je ne bi smislila ni informativna služba Čiste hrvatske stranke prava ili Bota sot.

Na Beogradskom univerzitetu, nekadašnjem bastionu slobode i demokratije, dekanske uprave povezale su se sa iz inostranstva finansiranim nevladinim organizacijama, pa su zarobili studente svodeći ih na totalitarni politički sistem malobrojnih anarhista. Zatvorili su državne fakultete a nisu uspeli da za to pridobiju niti 1% građana da istu blokadu sprovedu na svojim radnim mestima. Kad su sagledali svoj neuspeh, nastavili su sa blokadom još četiri meseca ! Oštetili su naše najveće univerzitete i hiljade studenata zbog sopstvene gordosti, vlastohleplja, nespsobnosti, kukavičluka a neki i iz prizemne, lične, mržnje prema svemušto je srpsko.

Uverenje da Srbiju mogu da spasu samo „mladi ljudi“, može biti tačno samo ako se misli na povećanje prirodnog priraštaja. Zemlja koja svakih deset godina izgubi pola miliona stanovnika nema budućnost. Za to, međutim, nisu krive populističke vlasti, taj socijalni suicid bilans je istorije Zapada, koji sada deo pokondirenih tikvi, nepotista i samoubeđene elite žele da proglase i za naš cilj. Ako su mladi nekakvi novi spasioci, zašto blokaderski pokret danas vode tatini sinovi – sin policijskog generala u zemlji u kojoj od 1918. nema policijskog generala koji nije bio režimski, ili onaj drugi sa kojim tata podnosi potptise za kandidaturu, a prethodno je sa drugarom gradio „Prokop“ koji nam od početka gade kao buduću nadstrešnicu ?

Demokratija jeste manje loša od ostalih uređenja, ali njome na posletku uvek prevlada novac. Svi mi koji baveći se politikom nismo hteli da se bavimo i pitanjem finansiranja mogli smo da se podičimo kako smo odoleli velikim iskušenjima i ostali svoji, ali smo suštinski malo toga postigli. Možemo samo da se pravdamo kako su neki procesi išli mimo nas, ali smo samim svojim prisustvom primili deo odgovornosti za njih. Sećam se kako je to bilo za vreme studentskog protesta iz 1996. – od pre trideset godina. Mi smo imali zavidnu i javnu demokratiju. Vodili smo protest, nastavu smo bojkotovali, nismo pokušavali da blokirano fakultete i kršimo prava drugih. Tada nije bilo ovoliko stranog novca, a za politiku nije bio u ovoj meri ni potreban. Pa, ipak, nevladina organizacija Medija centar se smesta nametnula, ustupila „svoje“ resurse, a glavni novinar ove ustanove je naravno sam izabrao svoje studente (građane Crne Gore), zajedno su se opredelili za „portparola“ protesta jednog mediokritetskog studenta koji je u jednom od retkih intervjua rekao kako mu je cilj „da traje“. Do danas su svo troje, sada bivših studenata u nevladinom sektoru – dvoje Crnogoraca su radili sve da oštete i ocrne srpski narod u Crnoj Gori i Srbiju.

Mi smo kao pokolenje prošli vrlo loše, stranke i strane agenture su izabrali većinu među nama koji su politički „potrajali“. Možda će tate, kao i jurodivi profesori i akademici, koje kao brate i rođe javno uzdižu bivši Đukanovićevi ministri, učiniti da ovoga puta bude drugačije.

Čedomir Antić

(Foto: Vladimir Šporčić / Tanjug)