in

Sa njim se saosećala cela JUGOSLAVIJA: Jeziva sudbina najpoznatijeg vojnika JNA, od rata je pobegao, ali od SMRTI nije

Svi su plakali uz njegove izjave iz Jutelovog priloga o JNA vojisci. Tada je Behrudin imao svega 20 godina.

Tada ga je novinar pitao:

“Da li znaš zbog čega se vodi ova bitka?”

“Ma otkud znam. Koliko ja to kužim, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. Samo se molim Bogu živ da ostanem, da se vratim u kasarnu.”

I njegovi vapaji su uslišeni, on je preživeo rat i bezbedno stigao u svoj dom. Oženio se, dobio ćerku, a potom i sina…

Tog kobnog 18. juna 1998. godine jedan mladić je vozio svoj automobil u pravcu sreće. U pravcu Bosne. Dolazio je iz Hrvatske, gde je svirao. Imao je svoj bend. 

Žurio je put Tuzle. Mnogi će reći, Bosna i nije neka sreća, ali tada, pre dve decenije sve je izgledalo drugačije. Rat je završen, ljudi su se euforično okretali poslu ili barem pokušavali, postojala je ona vera da će sada «kad se ne puca» sve krenuti napred, piše Aljazeera.

Mladić u automobilu imao je dodatni motiv za sreću. Naime, njegova žena Aida se porodila. Dobio je sina Damira. Uz tek rođenog Damira kući ga je čekala i petogodišnja kćerka Esmeralda. Potpuna sreća. Drugi put otac, sad je tu uz ženu i dvoje prelepe dece.

I onda se desilo – subina! Bahrudin gine u saobraćajnoj nesreći.

Onaj vojnik sa kojim se smejala čitava bivša država, zapravo je bio i paradigma naših života devedestih. Njegove reči, prostodušne, ali bolno iskrene mogu ući u udžbenike istog čas. Njegove reči su univerzalne, njegove reči su mera. Mera nas i jednog vremena.

Nama je urezana u sećanju ostala njegova rečenica: “Molim se Bogu da se živ vratim u kasarnu, danas su mi poginula tri druga…”

I Bahrudin se vratio u kasarnu, vratio se kući, ali od sudbine nije mogao pobeći.

Tačno sedam godina od kako izgovara tu rečenicu pred gledaocima Jugoslavije, gine, ali u saobraćajnoj nesreći.

BONUS VIDEO