in

“U mladosti se treba čuvati za STAROST”: Mira Banjac (93), dala nam je recept za DUGOVEČNOST

Svoje telo ne negovala tako što ga je osluškivala, pratila je puls tela, šta mu treba, kad je vreme za predah. Bila je jedna od onih žena koju je rad držao u životu. Verovala je da čovek u sebi može da pronađe dovoljno snage da se izbori sa svim nedaćama. Nije moguće nabrojati sve njene uloge, lica i karaktere koje je dočarala, nagrade koje je dobila. Rad je čuva, štiti i oslobađa. I dan danas radi. Ne mogu da je poremete ni godine a ni pandemija.

Mira Banjac (93) za eKliniku kaže da je sve vezano za pandemiju podnosila sa lakoćom, ali da sve ovo traje predugo. 

– Jednostavno sam se dobro organizovala. Iskoristila sam vreme da u kući sredim neke stvari koje nisam stizala godinama (papire, biblioteku…). Rasporedila sam svoje snage, pomirila se sa tim da tako mora i nije mi bilo teško. Međutim, kako vreme ide, već polako osećam da me moja neiscrpna snaga izdaje i da popuštam duhom, najviše zbog neizvesnosti. Kad je nešto izvesno, ja se spremim da se borim i uvek to izguram, ali kada je nepoznato i neizvesno, nemoćan si, i jedino što čoveku preostaje je da prati promene, da se drži mera… Ja se disciplinovano i čvrsto držim mera, primila sam obe vakcine, zdrava sam koliko se to može reći za moje godine. Brinem o svojoj porodici, prijateljima, brinem za sve ljude… Mnogo ih je otišlo i tužna sam zbog toga – ispričala je glumica za eKliniku.

Veruje da su, pre svega, geni ti koji diktiraju sve što je važno za dugovečnost. Ali, ne samo to.

– Ja sam radan čovek. Nikada se ne opuštam potpuno, uvek nešto radim, i mislim da je u radu spas – tu je moja najveća snaga. I inače, a posebno sada, enormno mnogo čitam jer moram da sačuvam glavu. Glavu moramo da sačuvamo jer ona „telefonira“ celom telu. Pratim život onakav kakav jeste i pokušavam da mu se prilagodim sa onoliko snage koliko još imam. I nešto što mladi ljudi često zaboravljaju: u mladosti se treba čuvati za starost, ne treba je brzo potrošiti. Kada dođete u te godine, jasno se to vidi. Čovek mora da se sporazume sa svojom starošću, godinama, da zna šta tim godinama pripada, a šta ne. Ne svaku svoju boru sam ponosna, i one „rade za mene“ – neka ih, one su takođe odraz svega onoga što sam prošla kroz život – smireno kaže glumica.

Zdravstvenih kriza je bilo, a poslednja ozbiljna pre samo dve godine kada je zbog vaskularnih problema sa nogom i intervencije, u bolnici dobila sepsu.

– Međutim, to je iza mene, sada je sve u najboljem redu, ne bolujem ni od čega. Sa vidom imam problem, menjam naočare za čitanje i one moraju da budu dobre ali, malo da se pohvalim, televiziju mogu da pratim i bez njih – ponosna je sa razlogom.

Osluškivala je, priča, svoje telo, i reagovala na promene koje se iz godine u godinu neminovno dešavaju.

– Čovek to jednostavno mora da prati i da oseti, da povede računa: šta jesti ako su mu bubrezi slabija strana, ili jetra, a šta izbegavati… Ja i dan danas sve volim da probam, da uživam u životu koliko se može, ali ključ je u umerenosti i toga sam se uvek pridržavala. Jednostavno, pokušavala sam da pomognem svom organizmu time što sam ga pratila, to radim i sada. Nije to stvar ni samo lekarskih kontrola i lekova, posebno sada je kada je virus i kada nije preporučljivo kretati se više nego što čovek mora. Mnogo je do nas, do samog čoveka – ispričala je Mira za eKliniku.

Mentalna snaga, racionalno razumevanje svake situacije koliko god bila teška (a takvih je bilo, kako kaže, i to koliko), i prihvatanje stvari onakvih kakve jesu, temelj su njenog duhovnog zdravlja i psihičke čvrstine. Svojevremeno su novinari iz konteksta izvukli jednu rečenicu o tome kako je nameravala da se ubije. 

– Teška su vremena, ljudi su opterećeni obavezama i dobro bi bilo da možemo nekako da vratimo osmeh i pozitivnu energiju i kažemo: živ sam, smejem se i to je dokaz da umem da se radujem životu, kakve god teškoće bile, a uvek ih ima – zaključuje.

Nakon rastanka, čekao ju je PET godina: "Želela sam da dokažem da devojka u invalidskim kolicima može da ima zdravog čoveka za muža"