in

Recept za preživljavanje: Evo kako sam prevazišla RASKID, oprostila i SEBI se vratila

Ne znam da pišem o svojim osjećanjima. Nikad nisam ni probala. Strah me da ono što osjećam pretvorim u riječi. Imam utisak ko da će više boljeti kad izađe na površinu… Ne znam.

Neka ovo bude pokušaj.

Napisaću ti pismo ovim putem, koje nikada neće stići do tebe, svog adresanta. Nema potrebe. Nekad je ljepše da ostane u nama nešto prećutno, neizrečeno naglas, da se kiseli, da ne bi otišlo u etar i postalo neshvaćeno. Neka ga tu. Neka ćuti zauvijek.

(Uvod preživjela).

Ima onih ozbiljnih veza koje traju godinama, skoro deceniju. Raziđu im se duše. Kako li prežive raskid? Takve stvari su mi nekad prolazile kroz glavu, ne sluteći da ću ja sada biti ta koja piše nekakva pisma nikoma kako bi joj bilo lakše.

Joj Bože kakva patetika. 

Ali, tu smo gdje smo. Nekako sam mislila da imamo više šanse. Pa sve do prije par dana je sve izgledalo potpuno realno, a onda me realnost spucala direktno u centar za “emotivnu” ravnotežu.

Kažu da daljina zbliži velike ljubavi a razbije one male. Uh… izgleda je kod nas krenula da razbija našu „veliku“. Kod oboje ego raste, priča se nastavlja, niko ne posustaje. Lijepo sam ti rekla da ne “navaljuješ” da popustim. Ne mogu pod pritiskom ništa. U momentu se, opet, složimo kako je sve u redu, a zatim, kako ništa nije. Panika raste a knedlau grlu zastaje. Ne vidim ti lice, ali vidim da sve otežanije pišeš.

– Daj nam još jednu šansu, Lana, uspjećemo.

– Nećemo, ne možemo se viđati.

– Ama možemo, samo slabije, čitaj, pobodu!

Nije što nisam vidjela, nego što nisam htjela da vidim. Valjda strah.

Mislim, funkcionisali smo, smijali se, zezali, cugali, Imali smo svoje rituale jer smo živjeli skupa, voljeli se, oboje patili kad jedno od nas pati, ali negdje u dubini nas su duše počele da se rastaju.

– Pa, imaš li neki prijedlog?

– Pa šta da predložim? U teškoj smo situaciji.

– Hoćeš li da se raziđemo?

…. tišina… tipka… briše… lomi se.

– Pa neću, Lana da se rastanemo. Samo kažem da je teško ovako.

Privatna arhiva

 

Samo je neko trebao da kaže: „Hej, pa duše su nam se rastale… gdje je tvoja duša?“

Dogovor je brzo pao, rastajemo se. Nije bilo strašno, jer je par prethodnih mjeseci bilo strašnije. Čini mi se sada, sa odmakom od nekoliko mjeseci poslije raskida, da je to bilo jedino rješenje, ali da nismo imali hrabrosti dok nismo skupili hrabrosti. I ništa tu nema čudno, rastaju se ljudi koji su se lijepo slagali skoro sedam godina.

     

I da se razumijemo, mi se nismo rastali jer se nismo voljeli, ni jer smo bili u lošoj vezi, mi smo se rastali jer se dalje nije moglo a za to se nije imalo dovoljno snage. Kako vi rastete i razvijate se kroz život, tako se mijenja i vaša percepcija, želje, potrebe, emocije, uvidite doživljaj sebe u vezi u kojoj ste. Neko preraste i vezu i partnera, a neko ne. Mi smo zajedno odrasli, sazreli, imali najveću ljubav i na kraju i nju prerasli. Nekada oba partnera prerastu prvobitan koncept veze i jednostavno se raziđu, odu duše na dvije strane. A neko samo nema dovoljno snage da se bori da se to ne desi.

Ali to nije tema ovog teksta.

Tema je – kako planiram da prevaziđem raskid i vratim se sebi!

Kada krenu partnerski odnosi u kojima je sve u redu, a ništa nije u redu, u kojima postoji neka čudna, nedefinisana rupa u njedrima, a koja nije vidljiva našim golim okom, jer je sve u redu na tim slikama na Fejsu, sve ide svojim tokom, dogovarate se za skupljane novca za ljetovanje, za zimske festivale i još bezbroj zajedničkih aktivnosti, a rupa i dalje u njedrima i svakim danom raste, onda počnete da preispitujete prvenstveno sebe. Pa evo sve je u redu. A zapravo, ništa nije u redu.

Svakim danom kreću ta neka uzburkana osjećanja, toliko su jaka da mogu da se sijeku nožem, ali jedno se izdvaja i dominantno je – STRAH. Ta rupa o kojoj sam govorila je samo veliki strah.

Kako ću sad? Baš mi je lijepo. Kako poslije toliko godina? Koga ću naći poslije? Da li će mi odgovarati? Da li ćemo se ovako dobro kontati? Da li se mi dobro kontamo? Da li ja tog čovjeka stvarno toliko volim ili sam stvorila iluziju? Ko sam? Zašto se ovoliko plašim? Pa živjela sam i ranije bez njega. Mogu li ja ovo?

U redu, a da prvo udahnem? I izdahnem?

Shutterstock

 

Samo nas strah može sprečavati da se opet iskreno smijemo sa nekim drugim. Jer voljeti možemo i nekoliko puta u životu. Sa istim, i još većim žarom.

Da se razumijemo, tih skoro sedam godina mog života je bilo divno. I pelin i med, al ja ih volim oboje. Kad bih opet preživjela istu stvar, to bi opet bilo sa tobom. 

I istina je da te još volim i da se ne kajem ni zbog jedne sekunde provedene s tobom. Pa čak ni svađe. Naučila sam kad ide gas a kad MORA da se prikoči. Ne kajem se ni zbog bilo koje riječi koju sam napisala ili izgovorila, osim one kad sam rekla da neću nikad da odem.

Naravno da sam plakala i da plačem, naravno da dane ispunjavam muzikom, viđanjem sa ljudima, naravno da „gušim“ svoje prijatelje svaki dan, tabireći po tom raskidu u nedogled. Pa, Bože moj. Mislim da neće biti tehnike koju neću probati. Evo, počela sam i da pišem. Sve ću da uradim, pa ako treba i da napišem priručnik „Kako preboljeti a ne udaviti se u plićaku sopstvenih emocija.“ U ovoj fazi ću i da se odselim. Odlučila sam da odem u Novi Sad kod Ivane. Ne moramo prećutno da biramo ko će prvi da izađe iz društva da bismo izbjegli neprijatnost. Ja ću. I iz grada, i iz države, i iz naših života. Ja sam donijela tu odluku, pa ću ti se i sklanjati sa puta. Jbg, sama sam odabrala.  Mislim, u ratu su sve tehnike dozvoljene. A ovo trenutno je rat. Krstaški. Protiv zaostatka emocija i fragmetana malih navika koje sam imala sa tobom. Navika nekih smijanja jutarnjih, navika da se po nekiliko puta čujemo, navika da ja pravim ručak, ti pereš sudove, navika da… ma da dalje ne pričam. 

 

Sad kad si me pratio na autobus, vidjela sam da su ti oči pune suza. Jer se toliko dobro poznajemo da smo prećutno znali da je to posljednji put kad ćemo se zagrliti kao par. I izvini što sam te držala u budućnosti, a u dubini duše znala da ona neće postojati. Valjda zbog onog straha o kom sam ti maloprije pisala.

– Hoćemo li kod Đorđa za Novu godinu? Volio bih.

– Ma idi ti, meni se nešto i ne slavi. Možda ću kod mojih.

– Ma hoću sa tobom bona. Ko da mi je gušt sa Đoletom.

– Hajde bez mene ovaj put (a znala sam da će to biti svaki budući).

I sad kad zvanično idem posveti se sebi. Kopaj po sebi, plači u sebi, budi ljut pa euforičan za životom, ugađaj sebi, raditi na sebi. Kopaj po svim vilajetima svoje duše da ugodiš sebi.

I nadam se da ono što si izgubio, da ćeš dobiti u nekom drugom obliku. Boljem za tebe. Ne samo to, mnoge će se stvari na tom putu preživljavanja i doživjeti.

A za mene ne brini, ja ću se snaći ko i uvijek.

Da smo ostali u odnosu kakav se spremao da bude, uvenuli bismo. A to nije fer prema oboma. Nije fer ubiti ljubav samo zato što smo sebični pustiti drugu stranu da bude srećna. Nije fer ubiti ljubav samo zato što smo se navikli na nekoga, na taj odnos, na te poruke, na te jeseni i ta jutra. Nije fer ubiti tako nešto sveto kao što je ljubav, samo zato što je počeo da preovladava strah, i nije fer bježati od toga šta naša rupa u njedrima traži. Nije fer da tiho, u prikrajku, kao demon što viri ispod kreveta, optužujemo drugu stranu da se više ne bori za nas i da joj nije stalo, a kad samo trebamo priznati da je sve postalo neizvodljivo, ili da nemamo snage za to. Svejedno je. Sa sobom moramo pokupiti ono najljepše što smo imali. Ne smijemo ostati tu radi reda.

Stadijum koji želim da postignem je da se istinski radujem zbog tvoje sreće, ali ću to moći kad konačno doživim svoju.

Stisla sam petlju.

Ljubav je živa i suviše sveta stvar da bi bila umirući bolesnik na aparatima.

P. S. To što sam odustala od tvoje ljubavi, to ne znači da je nije bilo, već da završavamo zajedničku kosmičku priču i da nas oboje čeka ono što nam je namijenjeno. A šta sudbina sprema za nas, to ćemo tek sad moći da vidimo.

P.S.S. Izričito ti zabranjujem da te bilo ko poljubi tamo gdje najdivnije mirišeš! 

I da, nije ispravno da kažeš “čak štaviše”, to je pleonazam. Ili jedno ili drugo.

Kao i sve u životu.

Tvoja L. 

 

Kako sam za DVA DANA na bazenu dobila pravu MORSKU BOJU, uz pomoć starog TRIKA

"Ogromna sramota": Jecajući Šelbi ispričala ZAŠTO je izbačena iz teretane!